OUR WAY OF LIFE - Bajka o slobodi

      Vesti...Blok o Libiji...Hrabri novinari B92 dolaze u stan Libijca koji već dvadesetak godina živi u centru Beograda, ne bi li se informisali o aktuelnoj situaciji u Libiji(!!!)...verovatno se redovno čuje sa svojim drugarima iz detinjstva, koji ga iz Pariza i Njujorka obaveštavaju o situaciji u domovini...Gospodin kaže da već dugo živi u Beogradu, a napuštao ga samo kada su ovde "besneli" ratovi(!) što ga je primoralo da  hrabro utekne i vrati se u Libiju gde je pod Gadafijevim tiranskim režimom bilo još gore nego ovde. Čudo kako žal za domovinom proradi u pravom trenutku!

   Novinari ulaze u stan, onako skroman, kožna garniturica, plazmica, vlasnik uredan, u košulji, sve ono što slobodarskom narodu Libije nedostaje pod pukovnikovom čizmom. Naravno, kaže da je na strani pobunjenika, i da potpuno podržava vojnu intervenciju NATO-a (veoma sličnu onoj koja ga je primorala da kukavički pobegne nazad u Libiju). Pripoveda lovačke priče o Gadafiju, one koje je čuo dok je ležao u tamnici, mučen od strane tiranina ne bi li priznao gde je pokret otpora...Ups, greška, taj utisak je stvorio studirajući za male pare na našem fakultetu, upravo zahvaljujući istom tom tiraninu sa kojim smo oduvek gajili dobre odnose. Kaže da opozicija ne može sama da se izbori za slobodu i da im je nesumljivo potrebna podrška drugih slobodoljubivih naroda (verovatno su preko njega išli CIA-ini čekovi upućeni libijskim "otporašima"). I  sve u tom stilu, licemerno do kraja...

   Naravno, televizija B92 me nije razočarala! Vraća se svojoj slobodarskoj programskoj šemi kao u najboljim Soroševim danima i onako neprimetno nam poturaju svoju verziju dogadjaja! Al uzalud je, ne deluje to više na zdrave mozgove otrežnjenih ljudi koji su počeli da razmišljaju i kritičku gledaju na svet oko sebe, obraćajući posebnu pažnju na medije "sumljive vlasničke strukture". Floskule tipa da se ruši tiranin a oslobadja narod, da se zarad slobode nekolicine plaćenika bacaju tone osiromašenog uranijuma u dvorišta dece moraju parati vaše uši.

   Ali zanemarimo ovo poltronsko novinarstvo i upoznajmo se sa scenarijom pre nego pogledamo ove bajke. Rat u Libiji nije počeo iznenada. On je počeo onoga trenutka kada je nekim izvitoperenim umovima koji se igraju boga nad tablom monopola, kockica pala na zeleno polje. Polje koje donosi jeftiniju naftu i koje će, bar još godinu, dve, omogućiti nastavak utopije koja se zove "american way of life"! Od tog trenutka se ne preza niodčega. Sva sredstva su dozvoljena, ljudi i "libijski način života" postaju samo minorna prepreka.
   Oduvek su SAD imale načine da na perfidan i kukavički način ostvare svoje ciljeve. Vremenom su ti načini  postajali sve prefinjeniji ali istovremeno veoma uočljivi. Razlog tome je - nestanak bipolarnog sveta i ostanak samo jedne supersile koja više nije morala nikome da se pravda. Rusofili su i ovom prilikom  mogli da se uvere da nejaka Rusija nema istinsko pravo glasa u Savetu Bezbednosti, gde po dobrom starom običaju zajedno sa Kinom prilikom glasanja ostaju "uzdržani", a zatim licemerno izražavaju kajanje i neslaganje sa vojnom intervencijom. A možda su u celoj situaciji videli priliku da poskupljenje nafte i gasa i njima ide u prilog...ko će ga znati, sa Rusima čovek nikad nije bio načisto. A istorija se opet ponavlja...

   Prvi korak ka modernom imperijalizmu je slabljenje ekonomije, obično pomoću sankcijama Dejvidovih (Rokfelerovih) Naroda , što vrlo brzo dovodi do obezvredjivanja valute, stvara nestašice hrane, i u dotadašnje prosperitetne zemlje ubacuje glad i nemaštinu. Time se pridobija ogorčeni narod na svoju stranu, dok se široke mase koje su neophodne u ostvarivanju zamišljenog, okreću trbuhom za kruhom, verujući u obećanja plaćenih glasnogovornika koji mašu slatkišima pred ustima gladnih! Pokušava se u datoj državi kupiti sve što se prodaje u bescenje, i tako resursi polako počinju da prelaze u ruke megalomanskih kompanija koje ne znaju za radnike, državu i socijalni program, već samo za profit!  Hrvati imaju sjajnu reč koja opisuje koliko je ekonomija bitna za samu državu i njen narod - GOSPODARSTVO. Kada njome upravljate, onda ste jednostavno gospodari svoje sudbine, u suprotnom, prestajete vladati svojim životima.
   Paralelno sa time teče ubacivanje plaćenika ("economic hitman") preko stranih ambasada u zemlju, koji će ogromne svote novca deliti voljnima da pomognu širenje demokratije i svrgavanju tiranina i njihovog korumpiranog režima (O, kakve li ironije!). Tih, voljnih, hvala bogu nikada ne manjka, jer je, svi dobro znamo, samo nebo limit pohlepi i ljudskoj ljubavi prema novcu. U početku se i to radilo prikriveno, potkupljivanjem izdajnika u zagušljivim kafanama ili na sporednim ulazima ambasada. Sada se široko nude krediti MMF-a i time u nedogled zadužuje zemlja čija će pokoljenja biti moderni robovi koji nikada neće uspeti da sa sebe skinu jaram duga. Bolje danas za tragično sutra! 

   Ubacuju se strane korporacije kojima je cilj da pokupuju sve prirodne resurse kojima zemlja raspolaže, izvore vode, obradivo zemljište, rude i široko forsira privatni sektor a kao nešto zastarelo i prevazidjeno društveno ili državno vlasništvo (ili se kao što je slučaj kod nas preko noći stvaraju sitni tajkuni koji su ceo posao obavili umesto njih, kupujući svo obradivo zemljište koje će spremno čekati njihove GMO sadnice!) Finansiraju se odredjeni "projekti" abnormalnim svotama novca  koje su u neskladu sa već ruiniranom ekonomskom situacijom u zemlji. Time se stvara dvostruki efekat. Osim što se novcem direktno  pridobijaju domaći "stručnjaci" koji "implementiraju" date projekte, vode razne kurseve za "poslušne" lidere i organizuju reklamne tribine koje veličaju prozapadne vrednosti slobodnog nam kapitalističkog sveta, samim njihovim delovanjem, na kursićima i u radionicama se uzgaja potpuno novi soj ljudi, omladine i budućih akademskih gradjana, koji, kada konačno završe sa svim tim ispiranjem mozga, iz svega toga izlaze kao čistokrvni "evropejci", hipnotisano u transu žureći ka svojim zvezdama vodiljama, EU-ji i MMF-u. Pritom se dive modelu ekonomije zapadnih zemalja i sistemu koji dokazano ne funkcioniše, jer se zasniva na resursima koji manjkaju, dolaru nastalom iz vazduha i "slobodnom tržištu". Briše se istorija, seku koreni i ruši ponos naroda koji urušavanjem obrazovnog sistema. A pritom nikoga nije briga jer se hrli u svetliku budućnost. Veš mašina budućnosti se vrti sa Mrs. Properom koji uspešno otklanja fleke nacionalizma i ispira domoljublje iz omladine!
   Vratimo se sada na medije i priču sa početka. Novinari, koji su takodje alavi na dolare, svakodnevno plasiraju poluistine i pokušavaju da pridobiju gradjane već iscrpljene borbom za golu egzistenciju i moralno i kulturno posrnulo stanovništvo koje je nenaviknuto da preispituje budalaštine koje im serviraju, prihvata 1000 puta izgovoreni nonsens kao potpunu istinu. Tada je već priča privedena kraju i samo je pitanje vremena kada će narod predvodjen generacijama novih hibridnih političara sam okončati svoju sudbinu i uskočiti u cilindar Ludog šeširdžije u kome ih čekaju pravila vrlog novog sveta!

   Ovo je, manje-više, školski scenario koji se primenjivao u desetinama zemalja, od Irana 50-tih, do Čaušeskua i zemalja istočnog bloka 90-tih, zaključno sa nama. Postoje varijacije na temu ali one predstavljaju samo puko prilagodjavanje uslovima na terenu i razlikama koje postoje u zemljama koje su cilj ovog imperijalizma. (Mirovne intervencije SAD-a od 1950.) Tu dolazimo do novog krstaškog (pljačkaško-versko-iluminatskog) pohoda kako predsednik Libije to zna da kaže. Priča je tu veoma jednostavna ali se u bitnoj meri razlikuje od već primenjenih scenarija. Razlika je u tome što ovde nije ni pokušano ekonomsko uništenje zemlje. Bogatstvo koje Libija ima u nafti joj je omogućilo da od 70-tih godina, pa sve do danas, tokom celog perioda vladavine Muamera Gadafija bruto društveni proizvod neprestano raste, čak i u doba krize. Pritom je godišnja inflacija samo 1% ( kod nas 6.5%). U napretku ih nisu omele ni osamnaestogodišnje sankcije UN-a i tradicionalno neprijateljstvo sa Italijom, koja je bezuspešno pokušavala da glumi kolonijalnu silu. Njen spretni lider je postepeno uspeo da naftnu industriju vrati u ruke domaćih kompanija, umešnije od svog južnoameričkog kolege Čavesa, ne ostavljajući prostora zapadnim silama da ga otvoreno napadaju zbog toga. Sve ovo je dovelo do toga da Libija bude prva po indeksu razvitka u Africi, a četvrta po BDP-u (10.6% u poredjenju sa naših 1.6%). Deseta je po zalihama nafte u svetu, po skidanju sankcija i otvaranju prema stranim kompanijama došlo je do otkrivanja novih izvora koji su u doba kada proizvodnja crnog zlata u svetu opada, nesumljivo doprineli trenutnoj popularnosti Libije.

   Nije se imalo ni vremena, ni potrebe da se postupi po oprobanom receptu rušenja režima i odmah se prešlo na obogaćivanja naroda osiromašenim uranijumom. Ovde je ruka Lutkara direktno i monstruozno posegnula ka Libiji ne bi li malobrojnim konzumentima zapadne demokratije omogućila da se bar još neko vreme voze u svojim sjajnim automobilčićima i to što je moguće jeftinije. Zauzvrat, samo trebaju okrenuti glavu na drugu stranu. Bez okolišanja, koristeći nacističke metode blickriga i ono malo izmanipulisanih praznoglavaca u samoj Libiji, "milosrdni andjeli" i "odisejeve zore" neskriveno postaju načini nametanja demokratske tiranije.


licemerje vladara sveta