U raljama darvinizma...

   Učeći decenijama izmišljenu teoriju o postanku sveta, možemo zaključiti samo jedno. Najjači opstaju! Darvinova teorija opravdava moto: "cilj ne bira sredstva". Spontano smo se stvorili niizčega, i samim tim nikome ne dugujemo ništa osim zahvalnosti sebi i svojoj beskrupuloznosti. Nema života posle smrti, nećemo odgovarati Tvorcu jer smo mi sami kreatori svoje sudbine.


   Ništa nas ne sprečava da uzmemo sve što nam život pruža, da gazimo preko mrtvih, dok zauzvrat dobijamo slatka telesna zadovoljstva.  Nema dileme o suštini života. Ona je svakodnevno tu ispred nas. Naše gladne oči je željno iščekuju. Ta slatka "stvarnost" nas zaokuplja, ona postaje krajnji cilj, put ka bogastvu, boljem životu i  moći, zavijena u oblande obezbedjivanja potomstva. Produžiti lozu i omogućiti joj ista zadovoljstva - samo još jedan oblik sebičnosti.

   Želim sve i odmah! Na tome putu mi stoje samo leševi slabih (bolje i ne zaslužuju) i jedna minorna stvar koja se čak ne može ni opipati. A neopipljivo po prirodi stvari ne pripada materijalnom svetu pa je samim tim irelevantno.Odkud tako jedna nepotrebna stvar da se posle svih tih milenijuma evolucije podkrade i zagadi svet kojem ne pripada. Dok se i dalje pomalja sa margina, pojedini nesrećnici čak dopuštaju da njima i ovlada. To su zasigurno oni slabi medj' nama koji samo čekaju da budu pokošeni cenjenim osobinama - entuzijazmom i ambicioznošću.

   Čuvajte se!!! Držite se dalje od takvih ljudi i okružite se sebi ravnima, onima koji su se oslobodili ovih zaraznih klica jednom za svagda. Kako pa kako tu podmuklu bolest uočiti u vama ? Jednostavno. Primetićete čudnu pojavu kad god nekome uradite nešto nažao, a javlja se u obliku svraba i peckanja koje vam prožima celo telo. Pritom se znojite i osećate nešto slično kajanju. Uzdržavam se i da izgovorim ime ovoj opakoj bolesti. Jedni je zovu "savest", drugi pak "moral". Sigurna odbrana od nje je samo uporno ignorisanje iste, neprestana žudnja za moći i sebičnost. Vremenom mnogima uspe da je potpuno satru.
   Ali, vratimo se na evoluciju. Ovom teorijom, teorijom jednog propalog studenta medicine i amaterskog geologa, Čarlsa Darvina, vodili su se i neki nama dobro poznati ljudi - Adolf Hitler, Staljin i njima slični. Deca ovo i danas uče u školama, i pokušavaju da razimeju zašto treba sažaljevati јevreje kada je tu samo darvinizam upleo prste? Zar je naša (ne)svest razlog odustajanja od pravila koje je zacrtano milenijumima? Pritom ni sam Darvin nije verovao u sve što je napisao u svom bajkovitom delu. Verovatno je sve to produkt njegovog školovanja u Edinburškom društvu, poznatom po naklonosti teoriji materijalizma. Tokom života ismejan, a po smrti prihvaćen od strane naučnog creme de la creme Evrope, ove teorije su podignute na nivo dogmi gde ostaju do danas.
   Ko sam ja da takvoj naučnoj veličini i čitavom obrazovnom sistemu iz koga sam i sam potekao, prkosim... Ali, puno je dokaza koji tvrde suprotno. Postoje mišljenja učenih ljudi koja ismevaju ovu teoriju. Neću govoriti o njima. Onaj ko traži odgovore, pronaći će ih sam, onome ko za njih nije spreman, ne mogu se nametnuti.
Ja se samo zanimam u časovima dokolice pitanjima koja mi se javljaju, recimo, gledajući ovu BBC-jevu emisiju:
   
  Kakvi su putevi namenjeni tako kompleksnim bićima kao što su ljudi kada je jednoj običnoj osi  podarila tako surov način postanka. Daleko od bezgrešnog začeća, čudimo se surovosti čoveka. Zar nam priroda na bezbroj načina ne pokazuje da je ono što mi nazivamo zlom, podmuklošću, u suštini tako normalno i svuda oko nas? Da li poistovećivanje Boga sa tom istom prirodom po nekoj analogiji dovodi do zaključka da je i on sam zao? Kakav ljudski um, ma koliko on iskvaren bio može smisliti ove načine za umiranje. Možda cilj ipak opravdava sredstvo. Da li se ciklusi života i smrti moraju odvijati, makar po cenu bezgranične patnje?

  Izgleda da je najveća kazna (ili dar?!?) namenjena čoveku upravo svesnost koja ga razlikuje od ostalog života! Kompleksno osećanje zadovoljstva prilikom ostvarivanja osnovnih ljudskih potreba dovodi do radosti, ali po cenu neminovnog nastanka potpuno suprotnog osećanja - patnje! Nemogućnost samostalnog postojanja jednog bez drugoga je dokaz osnovnog zakona prirode - ravnoteže koja nikada neće biti narušena! Nepostojanje crnog bez belog, jinga bez janga, dobra bez zla i obratno. Neko će reći da je to draž života, ta neizvesnost na kojoj strani klackalice ćete se naći. Izgleda da bez završetka jednog života ne može nastati drugi. Čini se da moramo slaviti smrt jer se time radujemo novom životu u nastajanju.
   Pošto na ova pitanja svako mora pronaći odgovore sam, odoh da žudim za nečim opipljivim...