Crna ovca

    Znate ono kada putujući na more ili radeći nešto izuzetno dosadno, tražite bilo kakav vid zanimacije, pa se dohvatite  onih skandinavki, ukrštenica, I ostalih časopisa tipa Eureke , i pokušavajući da vam prodje vreme listate do najlakših “igrica” koje tu možete naći, zato sto zanimacija ne iziskuje obavezno naprezanje vijuga. Oni hrabriji se dohvate neke ukrštenice, reše do pola, a ovi ostali, odmah svesni svojih mogućnosti počnu da zaokružuju razlike izmedju dve smešno nacrtane sličice, ili pronalaze one stvari koje tu ne pripadaju u nizu rečenica ili crteža…

   E sad, svako ko može da izdvoji 5 minuta od svog dragocenog vremena i žurbe za instant užicima, ispijanja kafa I toliko potrebnom lovom, shvatiće čemu sve to...

   Sve stvari koje radimo u životu ostavljaju traga na nas, a ponajviše one koje radimo u detinjstvu. Sa kime se družimo, kako provodimo vreme, čitamo li  Alana Forda, Zagora ili Dilan Doga, vode li nas roditelji u kafanu ili bioskop, pušimo li sa 12 ili ločemo pivo sa 13. Sve to nas uobličuje I od nas pravi  onu skupinu molekula koja je svaka za sebe, različita. Ali izmedju svih nas ima sličnosti i postoje neki  šabloni u ponašanju. Većina nas je sigurno listala onu Eureku sa početka koja ima ovde dvostruko značenje. Prvo je da smo svi tu pokazali onu autentičnu ljudsku osobinu da tražimo instant zabavu i idemo linijom manjeg otpora zabavljajući se samo onim najlakšim zadacima u istoj.Te stare navike iz detinjstava se ogledaju I sada kada nam je “lakše” da pogledamo Gospodare Prstenova nego pročitamo sva ta silna Tolkinova “esid” razmišljanja utkana u desetine knjiga… kada nam je lakše da kupimo obrok u Meku, a ne da idemo u nabavku, dovučemo namirnice, podstaknuti nekim kulinarskim nadahnućem i gladju stvorimo umetničko delo na tanjiru ili neku neuspešnu splačinu koju bacimo u kantu ili nateramo voljenu osobu da uz nepravilno posluženo vino sa grčem na licu glumata da je odlično. 

   E sad ne znam da je baš ta Eureka bila zaslužna za put manjeg otpora i ogoljavanje radnog, umetničkog i drugih vidova našeg bića i stvaranja konzumenta koji hoće u životu sve i odmah, novac na lutriji ili “kladzi”, uveliko razgolićene “prostitutke bez fabule” na Friju I Saundu, klopu u brzom restoranu,  kafu iz kesice i da obezbedi sledeće 3 generacije potomaka dvogodišnjim bavljenjem “slobodnim zidarstvom” (čitaj-preduzimač bez dozvole za gradnju).

    Zanima me kako bar neke od najlakših zezalica koje smo u Eureci rešavali, kao što je ona kada gledamo šta na toj slici ne pripada, kako se u nama nije tokom vremena razvila bar ta sposobnost da vidimo kada nam neko servira nebulozu, ili nešto što definitivno ne pripada ovde. 


   Eto tako, otvorim  web stranicu sa najnovijim vestima I tu prva vest , ona  udarna,  da se neka pevaljka sa viškom kilograma koja je emigrirala “izbosne”,  pa pravo iz nekog klanca, umesto u klanicu dospela na portale Blica I Kurira I objavila svoju svadbu sa nekim propalim boxerom, a tek iza nje na kraju stranice da je napadnut ustavni poredak zemlje u kojoj živimo i spaljivana zastava u tamo nekoj vukojebini koja se zove Sandzak.

   Onda upalite vesti kad tamo kao jedna od prvih vesti ministar unutrašnjeg tovljenja isprobava savremene tehnologije iz proslog veka, i preko nekog nabudzenog mesendzera ili skajpa priča sa svojim pulenima na kako se to valjda zove online-sednici, i cerekaju se ko ludi na brašno kao da su iz onog francuskog filma “Posetioci” doleteli iz 17-og veka i prvi put videli televizor(widescreen pošto ne bi stao na 4:3). Mora da nisu čuli za ono spaljivanje zastave i nerede u Mitrovici, ali su zato dobili pozivnice za svadbu one ćuskije sto je navatala Muhameda Alija, sa sve kartom za koncer  Kikija Lesandrića.U sledećoj vesti (valjda kulturni blok) vas obaveste da Farma samo što nije počela I da ćete moći da probudite u sebi skriveni voajerizam i doslovce gledate ono što raduje svakog čistokrvnog srbina, da komšiji crkne krava. Molite boga da se neki  jadnik pokaže “alatku” a neki drugi počne da pljuje sve redom, sa nadom da će konačno doći do puštanja krvi u ovom serijalu. 

   Zatim obećanje najvećeg masona od svih, Druga Mrke da će grandiozan poduhvat od 12 km puta završiti do 2013 ili će u suprotnom dati ostavku, I to sve sa postavljanjem onih stubića sa strane I iscrtavanja pune linije. 

   Pre sporta, koji realno čekaju svi da bi videli koliko su para zaradili na kladzi, dobijete vest da je niko drugi već Veliki Albino, maskirani zaštitnik Parking servisa, I noćna mora za sve slobodne zidare ispod Gazele, kako je niko drugi  do on poklonio  po deset miliona naših para mučenim vaterpolistima i košarkašima pošto to smatra ključnim za razvoj grada i cele Srbije. Naravno, i on neobavešten da nam godinama renoviraju Narodnu Biblioteku I Muzej, ali je I taj poduhvat nemoguće završiti bez gore pomenutog promotera LaCosta majici.   

   Onda konačno dodje sport kad tamo ni manje ni više nego GrandMaster za postavljanje pločica, u loži nestrpljivo čeka da ti isti napaćeni i izmučeni košarkaši krenu da “peru one mujage” što su nas ugnjetavali 400 godina, a kad useremo motku, smogne snage da sa osmehom na licu stisne ruku nekog njihovog visokog zvaničnika. Pokaže dostojanstveno da je u biti svakog Srbina da prihvata nepravdu , a zarad visokih ciljeva nastavi sa šlihtanjem, neobavešten da će i oni u EU verovatno posle nas (iliti nikada). Ipak, lakše mu je da se folira jer mu je osmeh ostao još od pobede u Ujedinjenim nacijama i priznanja nezavisnosti Kosova, kao i  trećeg mesta njegovih pulena, napaćenih vaterpolista. Tamo nažalost nije bio pozvan jer je prošli put “pravio sranja” i započinjao kavgu .  

   A svi oni tako nasmejani i dobrano podgojeni. Nema gladi, nema zime. Uspešno smo zaseli na poslednje mesto po prosečnoj zaradi na Balkanu, od celih 300evra, ali ako preživimo onako gladni i promrzli bez grejanja  do večeri, ugrejaće nas topla vatrica sa imanja u Lisovićima. Ako ni to ne pomogne, uskoro kreće novi serijal Survivor-a, pa možemo da pratimo smanjivanje grudnih naslaga Goce Tržan, I  vidimo da ljudi mogu da prežive mesec dana sa minimalno hrane i bez krova nad glavom. A oni Romi koji su nam onako ljubazno vraćeni iz Francuske se žale na one aluminijumske nerdjajuće kontejnere sa tri zvezdice što im je obezbedio Veliki Albino …..Razmaženog li naroda!!!

   Ako ste rešavali gore pomenute skandinavke, onda vam nije teško da shvatite šta u ovoj celoj, idiličnoj slici odskače i jednostavno ne pripada ovde. Oni sa razvijenijim smislom za ironiju, ukoliko se slažu sa istom, znaju da smo to, nesumljivo: MI. Da, MI smo ono što smeta, ono što ne treba da bude tu. MI vidimo da nešto tu ne štima, samo zdravorazumski razmislajući. Mi smo crne ovce što  remete idilu, vinske fleke na svilenom tepihu Majke Srbije, naplatne rampe na dvanaestokilometarskom auto-putu svetlije budućnosti . Jer MI, definitivno, ne pripadamo ovde...